Заштита узбуњивача од штетних радњи

  Назад на главни мену

У односу на коју врсту одмазде узбуњивач ужива заштиту?
Закон предвиђа да послодавац не сме чињењем или нечињењем да стави узбуњивача у неповољнији положај због тога што је он пријавио неку злоупотребу, а нарочито ако се неповољнији положај односи на:

1) запошљавање;

2) стицање својства приправника или волонтера;

3) рад ван радног односа;

4) образовање, оспособљавање или стручно усавршавање;

5) напредовање на послу, оцењивање, стицање или губитак звања;

6) дисциплинске мере и казне;

7) услове рада; 

8) престанак радног односа;

9) зараду и друге накнаде из радног односа;

10) учешће у добити послодавца;

11) исплату награде и отпремнине;

12) распоређивање или премештај на друго радно место;

13) непредузимање мера ради заштите због узнемиравања од стране других лица;

14) упућивање на обавезне здравствене прегледе или упућивање на прегледе ради оцене радне способности.

Стављање узбуњивача чињењем или нечињењем у неповољнији положај због узбуњивања представље штетну последицу, због које узбуњивач има право на судску заштиту. 

Када је према њему подузета штетна радња, односно када трпи одмазду, узбуњивач може путем тужбе тражити заштиту од суда.

Тужба за заштиту у вези са узбуњивањем подноси се вишем суду. Надлежан је виши суд према месту предузимања штетне радње или према месту пребивалишта узбуњивача. Виши суд одлучује у првом степену, а у поступку по жалби одлуку доноси Апелациони суд. Тужба за заштиту у вези са узбуњивањем се подноси у року од шест месеци од када узбуњивач сазна за штетну радњу предузету према њему, односно у року од три године од када је штетна радња према узбуњивачу предузета. Рок од шест месеци се назива субјективним, а рок од три године - објективним роком. Уколико се тужба не поднесе у овим роковима, наступа застарелост, односно губи се право на судску заштиту у односу на конкретну штетну радњу. Поступак је хитан.

Садржина тужбе је прописана Законом о парничном поступку (https://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2011/72/2/reg) – означење суда, име и презиме, пословно име и презиме привредног друштва или другог субјекта, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника ако их имају, предмет спора, захтев у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којим тужилац заснива свој захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, потпис подносиоца тужбе. 

Тужба у вези са узбуњивањем може садржати један или више тужбених захтева. Тим захтевима може се тражити: 

  • утврђење да је према тужиоцу предузета штетна радња 
  • забрана вршења и понављања те радње 
  • уклањање последица штетне радње 
  • накнада штете, материјалне и нематеријалне 
  • објављивање пресуде у јавном гласилу о трошку туженог.

Терет доказивања је на туженом. То значи да ако у току поступка (у радном спору) тужилац, односно узбуњивач, учини вероватним да је предузета штетна радња (нпр. отказ) у вези са узбуњивањем, онда је на туженом, односно послодавцу, терет доказивања. Послодавац, односно тужени, ће, да би успео у спору, морати да докаже да штетна радња није у вези са узбуњивањем. 

У поступку због заштите у вези са узбуњивањем од узбуњивача се не тражи да докаже своје тврдње већ да их учини вероватним. Када узбуњивач укаже на могућу узрочно-последичну везу између отказа и узбуњивања, терет доказивања у даљем току процеса је на туженом који треба да докаже да штетна радња није у вези са извршеним узбуњивањем.

У поступку за заштиту у вези са узбуњивањем суд има право да сам одређује извођење одређених доказа ради утврђивања чињеница од значаја за исход поступка, без обзира да ли су извођење таквих доказа странке предложиле. Суд је овлашћен и да посебно утврди чињенице које међу странкама нису спорне. Наиме, у поступку заштите у вези са узбуњивањем предвиђен је изузетак од општег правила те, ради ефикасније заштите узбуњивача и утврђивање истине, суд може сам одредити извођење одређених доказа без обзира да ли су их странке предвиделе и утврђивати чињенице које међу странкама нису спорне, а које су битне. Ако узбуњивач није свестан да постоји доказ који му може помоћи, не зна за њега или га из било ког другог разлога превиди, онда суд уместо њега може извести тај доказ и тиме битно утицати на исход поступка и самим тим помоћи узбуњивачу.
Привремена мера омогућава суду да одмах заустави одмазду према узбуњивачу и да је онемогући све док траје судски поступак. Ово, на пример, значи да виши суд може да врати на посао узбуњивача који је добио отказ и да му омогући да ради и зарађује док год траје судски поступак са послодавцем. Предлог за одређивање привремене мере узбуњивач може поднети пре подношења тужбе за узбуњивање, у току главне расправе, па и после окончања поступка, све док извршење не буде спроведено.  Суд одређује привремену меру на предлог странке, али је може одредити и по службеној дужности. Привременом мером може се тражити забрана вршења штетне радње, одлагање дејства појединачног акта, као и отклањање последица изазваних штетном радњом. Привремене мере суд одређује у складу са Законом о извршењу и обезбеђењу (https://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2015/106/1/reg/20200204).  Уколико се предлог за одређивање привремене мере подноси пре тужбе, овакав предлог узбуњивач подноси вишем суду. Виши суд одлучује да ли ће предлог за одређивање привремене мере усвојити, односно да ли ће зауставити одмазду над узбуњивачем у виду отказа, на пример. Уколико виши суд одреди привремену меру, онда ће одредити и рок у којем се надлежном суду – основном, управном или вишем суду подноси тужба за оспоравање акта којим послодавац врши одмазду. Суд ће у решењу навести који је то суд. Ако је реч о отказу или премештају на лошије радно место, тужба се подноси основном или управном суду. Ако узбуњивач, на пример, трпи злостављање на раду али је и даље код истог послодавца на истом радном месту, тужба у вези са узбуњивањем подноси се вишем суду.
Виши суд може да донесе привремену меру којом се узбуњивач, за кога суд утврди да је добио отказ због узбуњивања, одмах враћа на посао, али се том привременом мером не поништава само решење о отказу. Ово решење се побија у посебном процесу, посебном тужбом узбуњивача у радном спору, током кога узбуњивача штити привремена мера вишег суда. Закон прописује да се тужбом у вези са узбуњивањем не може побијати законитост појединачног акта послодавца којим је решавано о правима, обавезама и одговорностима запосленог по основу рада (на пример отказ), већ се то мора учинити у посебном спору, односно у радном спору. То значи да узбуњивач који је добио отказ мора поднети тужбу за поништај таквог решења или пред судом опште надлежности (основни суд) или пред судом посебне надлежности (управни суд). Ови судови оцењују законитост аката којима се повређују права запослених уз примену посебних прописа – Закона о раду, Закона о државним службеницима, итд. У радном спору који је покренут пред основним или управним судом за поништај незаконитог решења, тужилац треба да истакне и навод да је незаконити акт донет због његовог узбуњивања. Истицање навода да појединачни акт послодавца (нпр. решење о отказу уговора о раду) представља штетну радњу у вези са узбуњивањем мора се истаћи или у тужби или најкасније на припремном рочишту, а после тога само ако подносилац навода учини вероватним да без своје кривице није могао раније да изнесе тај навод.